kucaca.gif

Политика, Музеј шпијунаже у седишту Војнобезбедносне агенције

06. 12. 2010

Музеј шпијунаже у седишту Војнобезбедносне агенције
 

Изложена стара опрема за тајно снимање, минијатурне радио-станице, шифрарници, опрема за читање порука исписаних невидљивим мастилом…

Поставка се налази у посебној сали у Старом генералштабу (Фото Д. Јевремовић)
Војнобезбедносна агенција (ВБА) недавно је јавности представила сталну историјску поставку, својеврстан мини музеј развоја војне тајне службе у Србији. Налази се у седишту ВБА у Београду, у згради Старог генералштаба, у Улици кнеза Милоша, преко пута Владе Републике Србије. Сама зграда је драгуљ архитектуре, позната по раскошној Великој ратној сали у којој се данас одржавају пријеми.
Екипа „Политике” је протекле недеље подробно упозната с поставком и, у разговору с представницима ВБА Иреном Поповић-Григоров и пуковником Дејаном Јанковићем, сазнала многе детаље из историје и рада наших служби војне безбедности, односно контраобавештајне службе, чији почеци сежу до 12. новембра 1839. године, када је у време владавине кнеза Милоша Обреновића донет Војни закон, као први правни акт у коме је на целовит начин дефинисано питање безбедносне заштите војске.
 
Овом занимљивом поставком, урађеном по свим правилима музеолошке струке, представљен је низ докумената, фотографија, тродименизионалних експоната и видео записа који посматрачу дочаравају развој и приоритете рада војне тајне службе у појединим историјским периодима.
Техничке справе познате из филмова и романа о шпијунажи, магнетофони и касетофони, разне врсте фотоапарата и камера, од оних које су биле скривене у сликама на зиду или у корицама књига, већи и мањи прислушни уређаји, прилагођени тако да се сместе у телефоне, утичнице, сланике, оловке или пенкала, минијатурне радио-станице и предајници, шифрарници и топографске карте, комплети за отварање писама, за читање порука исписаних „невидљивим мастилом”, хемикалије које поруке откривају, приручне машинице за израду кључева, „чешљеви” за отварања брава, документи који сведоче о шпијунској делатности појединаца и група који свој посао нису обавили до краја, јер су их наши контраобавештајни органи открили, правила службе из различитих периода, фотографије челника службе, позната електротехничка машина „Енигма” којом је Вермахт током Другог светског рата шифровао радиотелеграфске поруке, као и други експонати, саопштавају једну врло узбудљиву причу. То су истовремено и сведочанства о неким од историјских врхунаца у раду наше војне контраобавештајне службе, рецимо у време Информбироа, маспока у Хрватској 1971, на Косову и Метохији 1980-их или у време настајања ОВК.
Случај је хтео да се на овој музејској поставци нађе и „Политика” од 13. јануара 1968. године, јер је тог дана на страницама нашег листа објављен оглас следеће садржине: „Купујем сва дела од Толстоја. Шифра: ’АО-1’.”
Можда је дотични заиста био заљубљеник у Толстоја, али је за контраобавештајну службу ЈНА било важније што није реч ни о каквом купцу, него о особи која је своје шпијунске услуге ставила на располагање једној страној сили. У случају класификованом као „Усамљени осветник”, тај несрећник је, ето,  за комуникацију са својим газдама користио огласне стране „Политике”.
Посебну занимљивост ове музејске поставке, у једном њеном слоју, чини упечатљив приказ техничко-технолошког развоја разних справа које су стајале на располагању оперативцима наше контраобавештајне службе или њиховим противницима. Магнетофони, фотоапарати, камере, микрофони скривени у пете ципеле и друга средства,  постајали су све мањи. Зато је лични комплет једног оперативца контраобавештајне службе без проблема могао да се смести чак и испод лаганог летњег сакоа, тако да га не примети ни искусно око противника.
Још када оперативац стави специјалне наочаре са огледалима која му омогућавају да гледа иза леђа, постаје јасније каква су све средства стајала на располагању страним шпијунима, али и припадницима наше војне контраобавештајне службе у њиховом захтевном, тешком и ризичном послу безбедносне заштите армије и војске.
Баш зато, пажњу екипе „Политике” привукла је чињеница да у овој поставци нема никаквог оружја, убојних средстава прилагођених нарочитим пословима у том свету дубоко скривених тајни.
„Најснажније оружје наших оперативаца је интелект, а не пиштољ”, кажу наши домаћини, а изложени експонати поткрепљују њихове речи.
----------------------------------------------
Историјат
Изложбена поставка следи хронолошко-тематски приступ, а историјат  развоја војне контраобавештајне службе подељен је на шест периода. Први период односи се на време од Карађорђа и доношења првог Војног закона 1939. године у време кнеза Милоша, преко развоја службе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији до Другог светског рата. Други период односи се на ОЗНУ, од које се одвојила Контраобавештајна служба (КОС) 1945. године, којој је посвећен трећи период. Четврти период се односи на органе безбедности ЈНА, пети на Војну службу безбедности, а шести на Војнобезбедносну агенцију која је званично почела с радом 1. јануара 2004. године.
Слободан Кљакић
објављено: 05.12.2010.
 



Oбјављено у секцији: ВБА у медијима

Верзија за штампу

 

A+ A-

Претрага

Последње вести

Важнији линкови

Пратите нас