I period – od 12. novembra 1839. godine do 1941. godine


Kontraobaveštajna delatnost je tek od kraja XVIII veka dobila posebne organizacione oblike. Nju su, to­kom razvoja države, obavljali civilni i vojni organi u okviru svojih redovnih zadataka.


Prvi pismeni izvori u kojima se pominju bezbednosni poslovi u Srbiji potiču iz srednjeg veka, iz vremena cara Dušana. Takav je Dušanov zakonik, prvi istorijski značajan pravni dokument iz HIV veka (iz 1349; dopunjen 1354. godine).


Razvoj savremenih bezbednosnih i obaveštajnih aktivnosti u Evropi počeo je pre više od dva veka, a u Srbiji poče­t­kom XIX veka, pre i tokom Prvog srpskog ustanka. U to vreme se javila svest o potrebi da se više sazna o namerama i pokretima turskih jedinica, kao i o raspoloženju među Turcima, pa je počelo sistematičnije prikupljanje podataka neophodnih za procenu političke i vojne situacije. Tada su zabeleženi prvi primeri dvojnih igara, odnosno prevrbovanja turskih agenata.


Tokom Prvog srpskog ustanka, u obnovljenoj Srbiji, Karađorđe Petpović je uspostavio orga­ne vlasti i regularnu vojsku. Tako su, na Skupštini 1811. godine, osnovana popečiteljstva (mi­nistarstva), među kojima i Popečiteljstvo vojnih dela. Iz tog vremena su ostala doku­me­n­ta, koja su potpisali Karađorđe i ministar vojni Mladen Milovanović, u kojima se nače­l­ni­­cima nahija, zbog nesigurne vojno-političke situacije, nalaže da preduzmu mere protiv sumnjivih lica.

Karađorđe je naročito vodio računa o unutrašnjoj bezbe­dno­sti ustanika i strogo kažnjavao sva­ki oblik saradnje sa Turcima, dostavljanje podataka, izdaju ili špijunažu.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića preduzimane su mere predostrožnosti i opre­znosti prilikom prijema u državnu i vojnu službu. Te mere su primenjivane za odabir regruta, procenu po­na­­šanja vojnika u jedinici, ali i za sprečavanje odavanja vojnih tajni. Knez je naložio i nadzor nad državnim činovnicima i deputatima u Beogradu i Carigradu.

O tome koliki je značaj knez davao preventivnoj bezbednosnoj zaštiti svojih jedinica, govori i po­da­­tak da je sâm prisustvovao činu prijemu regruta i učestvovao u odlučivanju, dajući svoje miš­lje­nje.

U Miloševo vreme je donet dokument pod nazivom Dužnosti vojnih komandanata, 1836. go­dine, u kome se vojnim komandantima i sreskim starešinama, između ostalog, nalaže da motre i na to da li se neko dogovara s neprijateljem Srbije i da se „tajna društva u Serbiji ne pletu“. (čl. 4)

Prvi pravni akt u kome se na celovit način definišu pitanja bezbednosne zaštite vojske – Vojni zakon donet je 12. novembra (31. oktobra po julijanskom kalendaru) 1839. godine.


U glavama XIV i XV Vojnog zakona navode se dela i sankcije za izdaju, bekstvo, pobunu i dru­ge obli­ke pojedinačnog ili kolektivnog delovanja protiv interesa naroda. U članovima 7. i 8. Iz­vo­da iz Vojnog zakona posebno su razrađena dela špijunaže i dela protiv usta­va i „slobode naroda“.

Bezbednosno-obaveštajna delatnost se postepeno razvijala u Srbiji i doživljava znatniji razvoj naročito u vreme oslobođenja od Turaka i sticanja nezavisnosti. Dvadeset četvrtog januara (6. februara po gregorijanskom kalendaru) 1876. doneta je Uredba o osnivanju Glavnog đeneralštaba, kojom je formirano odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne zadatke.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i, kasnije, u Kraljeviji Jugoslaviji ustanovljen je bezbednosno-obaveštajni sistem, či­ji su poslovi obavljani u okvi­ru Ministarstva vojske i mornarice i Ministarstva unutrašnjih de­la. Konkretno, u Ministarstvu vojske i mornarice postojale su vojna obaveštajna i kontraoba­ve­šta­jna služba.

Prema odredbama Uredbe o Glavnom đeneralštabu i đeneralštabnoj struci od 10. aprila 1920. godine, osnovana su četiri odeljenja, od kojih je četvrto, Oba­veštajno odeljenje obavljalo vojnoobaveštajnu i kontraobaveštajnu delatnost. Kao deo Gla­vnog đe­neralštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, počelo je sa radom 6. maja 1920. godine. Novom Uredbom od 14. septembra 1923. godine bliže su definisani zadaci Obaveštajnog odeljenja koje je, između ostalog, bilo zaduženo za poslove koji se odnose na suzbijanje neprijateljskih radnji štetnih po interese vojske i zemlje, praćenje pisanja domaće i strane štampe, kao i na istraživanju i izradi vojnih šifara. U radu tog odeljenja, osim oficira kojima je to bio jedini zadatak, učestvovale su i druge starešine koje su bezbednosne zadatke obavljale uporedo sa svojim redovnim dužnostima. Od 12. marta 1928. godine obrazovani su kontraobaveštajni centri koji su delovali do Aprilskog rata 1941. godine.

Reorganizacijom Glavnog đeneralštaba, 1941. godine, utemeljene su tri zasebne direkcije, među ko­ji­ma i Obaveštajna direkcija, koja je imala tri odeljenja: obaveštajno, kontra­oba­ve­štajno i ode­ljenje za poslove šifri. Nadležnost kontraobaveštajnog odeljenja bila je za­š­ti­ta vojnih jedinica, koma­n­di i štabova vojske, kao i vojnih ustanova i zavoda. Strukturu tog odeljenja su činili kontra­oba­ve­štajni odseci u vojnoteritorijalnim usta­no­vama i kon­tra­obaveštajni organi u vojnim jedinicama, zaduženi za kontraobaveštajnu zaštitu koma­n­di, štabova i jedinica.

Verzija za štampu

 

A+ A-

Pretraga

Poslednje vesti

    Važniji linkovi

    Pratite nas