I период – од 12. новембра 1839. године до 1941. године
Контраобавештајна делатност је тек од краја XVIII века добила посебне организационе облике. Њу су, током развоја државе, обављали цивилни и војни органи у оквиру својих редовних задатака.
Први писмени извори у којима се помињу безбедносни послови у Србији потичу из средњег века, из времена цара Душана. Такав је Душанов законик, први историјски значајан правни документ из ХIV века (из 1349; допуњен 1354. године).
Развој савремених безбедносних и обaвештајних активности у Европи почео је пре више од два века, а у Србији почетком XIX века, пре и током Првог српског устанка. У то време се јавила свест о потреби да се више сазна о намерама и покретима турских јединица, као и о расположењу међу Турцима, па је почело систематичније прикупљање података неопходних за процену политичке и војне ситуације. Тада су забележени први примери двојних игара, односно преврбовања турских агената.
Током Првог српског устанка, у обновљеној Србији, Карађорђе Петpовић је успоставио органе власти и регуларну војску. Тако су, на Скупштини 1811. године, основана попечитељства (министарства), међу којима и Попечитељство војних дела. Из тог времена су осталa документа, која су потписали Карађорђе и министар војни Младен Миловановић, у којима се начелницима нахија, због несигурне војно-политичке ситуације, налаже да предузму мере против сумњивих лица.
Карађорђе је нарочито водио рачуна о унутрашњој безбедности устаника и строго кажњавао сваки облик сарадње са Турцима, достављање података, издају или шпијунажу.
За време владавине кнеза Милоша Обреновића предузимане су мере предострожности и опрезности приликом пријема у државну и војну службу. Те мере су примењиване за одабир регрута, процену понашања војника у јединици, али и за спречавање одавања војних тајни. Кнез је наложио и надзор над државним чиновницима и депутатима у Београду и Цариграду.
О томе колики је значај кнез давао превентивној безбедносној заштити својих јединица, говори и податак да је сâм присуствовао чину пријему регрута и учествовао у одлучивању, дајући своје мишљење.
У Милошево време је донет документ под називом Дужности војних команданата, 1836. године, у коме се војним командантима и среским старешинама, између осталог, налаже да мотре и на то да ли се неко договара с непријатељем Србије и да се „тајна друштва у Сербији не плету“. (чл. 4)
Први правни акт у коме се на целовит начин дефинишу питања безбедносне заштите војске – Војни закон донет је 12. новембра (31. октобра по јулијанском календару) 1839. године.
У главама XIV и XV Војног закона наводе се дела и санкције за издају, бекство, побуну и друге облике појединачног или колективног деловања против интереса народа. У члановима 7. и 8. Извода из Војног закона посебно су разрађена дела шпијунаже и дела против устава и „слободе народа“.
Безбедносно-обавештајна делатност се постепено развијала у Србији и доживљава знатнији развој нарочито у време ослобођења од Турака и стицања независности. Двадесет четвртог јануара (6. фебруара по грегоријанском календару) 1876. донета је Уредба о оснивању Главног ђенералштаба, којом је формирано одељење које је било задужено за обавештајне и контраобавештајне задатке.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и, касније, у Краљевији Југославији установљен је безбедносно-обавештајни систем, чији су послови обављани у оквиру Министарства војске и морнарице и Министарства унутрашњих дела. Конкретно, у Министарству војске и морнарице постојале су војна обавештајна и контраобавештајна служба.
Према одредбама Уредбе о Главном ђенералштабу и ђенералштабној струци од 10. априла 1920. године, основана су четири одељења, од којих је четврто, Обавештајно одељење обављало војнообавештајну и контраобавештајну делатност. Као део Главног ђенералштаба Војске Краљевине Југославије, почело је са радом 6. маја 1920. године. Новом Уредбом од 14. септембра 1923. године ближе су дефинисани задаци Обавештајног одељења које је, између осталог, било задужено за послове који се односе на сузбијање непријатељских радњи штетних по интересе војске и земље, праћење писања домаће и стране штампе, као и на истраживању и изради војних шифара. У раду тог одељења, осим официра којима је то био једини задатак, учествовале су и друге старешине које су безбедносне задатке обављале упоредо са својим редовним дужностима. Од 12. марта 1928. године образовани су контраобавештајни центри који су деловали до Априлског рата 1941. године.
Реорганизацијом Главног ђенералштаба, 1941. године, утемељене су три засебне дирекције, међу којима и Обавештајна дирекција, која је имала три одељења: обавештајно, контраобавештајно и одељење за послове шифри. Надлежност контраобавештајног одељења била је заштита војних јединица, команди и штабова војске, као и војних установа и завода. Структуру тог одељења су чинили контраобавештајни одсеци у војнотериторијалним установама и контраобавештајни органи у војним јединицама, задужени за контраобавештајну заштиту команди, штабова и јединица.
